Za roditelje

09 сеп

Za roditelje

POŠTOVANI RODITELJI
Pocetak školovanja je za dete veoma znacajna prekretnica u životu, pošto dete ulazi u fazu života jace orijentisanu na uspevanje . Od deteta se traži menjanje dosadašnjih navika od igre ka ucenju. Polazak deteta u školu predstavlja znacajan dogadaj i za njegove roditelje.
Roditelji, sigurno je , s nestrpljenjem ocekuju kako ce se dete adaptirati na školsku sredinu , kako ce prihvatiti ucitelja kao autoritet , kakav ce uspeh postici i sl.
Sigurno je da sve ovo umnogome zavisi od pravilnog vaspitanja i od karakteristika roditelja .
U ranom detinjstvu porodica je za dete ceo svet a roditelji prve i najvažnije licnosti od kojih dete uci vrednosti tog sveta koji može da bude onoliko lep ili ružan koliko su oni sposobni da mu ga predstave . Dok svi želimo da budemo dobri roditelji , ipak imamo razlicita mišljenja o nacinu kako treba da se postigne taj cilj.
U vaspitanju deteta školskog uzrasta veoma je važna saradnja porodice i škole.
Nešto ukratko da kažem o nagradivanju i kažnjavanju dece i o autoritetu roditelja .

NAGRAĐIVANJE I KAŽNJAVANJE DETETA
Nagrada i kazna , šire shvacena , ima izuzetan znacaj u vaspitanju , posebno dece , jer se i citavo ljudsko društvo zasniva na sistemu nagradi i kazni.
Pa ako razmislimo i o sebi samima , možemo ustanoviti da su i nas naši roditelji sistemom nagradi i kazni naucili da budemo takvi kakvi smo. Naravno, nisu samo roditelji uticali na naš karakter ali oni su uticali u najvecoj meri.
Ako smo istinoljubivi to su nas oni ohrabrivali da budemo takvi ; ako se plašimo da istupimo otvoreno , vrlo je verovatno da nam otvorenost nije bila dozvoljena u detinjstvu , kada se formirao i naš karakter .
Ljudi koji su naucili da se pokoravaju autoritetu po svaku cenu teško ce biti hrabri i otvoreni kao zreli ljudi a cesto ce se služiti zaobilaznim nacinima da postignu svoje ciljeve a i sami ce sebi prebacivati da nisu dovoljno hrabri.

Kako nagradujemo dete ?
Dete možemo nagraditi : poljupcem, milovanjem po kosi, džeparcem, kupovinom igracke, odece, obuce, knjige ; poklon može biti male vrednosti a može biti jako vredan. Nagraditi možemo dete : dozvolom izlaska, odlaskom u bioskop, sa drugovima, gledanjem omiljene tv emisije, dozvolom da dovede drugove u kucu i sl. Nagrada može biti obecanje da cemo mu kupiti nešto ili dozvoliti nešto što žele ili uopšte uciniti nešto za njega što želi. Nagraditi dete možemo i osmehom, srdašnošcu u glasu, kada mu se obratimo , pažnjom koju mu poklonimo ; recimo kada provedemo odredeno vreme u razgovoru s njim ili u igri; potpunom usredsredenošcu na ono što radi , uvažavanjem njega ili njegovog postupka . Ovo cesto ne racunamo kao nagradivanje deteta ali ako razmislimo nekad su efekti potpune pažnje roditelja ili druženja sa njima veci nego neki skupi poklon .

Kako kažnjavamo dete ?
Dete kažnjavamo : uskracivanjem džeparca, izlaska, kupovine neke željene ili ocekivane stvari, uskracivanjem izlaska sa drugovima, prava da se igra, da gleda crtni film, izolacijom da mora odredeno vreme da provede u svojoj sobi , radom, da uci, mora da obavi neki kucni posao, cuškom, pretnjom da cemo mu nešto uciniti; kažnjavati možemo i tako što cemo ga mrko ili oštro pogledati, praviti se da ga ne primecujemo kada je uradilo nešto što nam se ne dopada, odbiti da ucestvujemo s njime u nekom poslu, da ga povedemo sa sobom i sl. Za sada ne bih govorio koje su kazne psihološki opravdane a koje ne , o tome cemo kasnije.

Zbog cega roditelji kažnjavaju dete ?
Najpre zbog toga da bi ga necmu naucili ; da bi postigli da njihovo dete usvoji pravila zajednice u kojoj živi , da razvija humani odnos prema okruženju, da saraduje s drugom decom poštujuci i njihov interes i njih samih , da sa odraslima kontaktira tako što ce ih uvažavati , da se sa stvarima ponaša adekvatno i sl. Roditelji ne žele da im dete bude egoisticno , nasilno , ne žele da laže , da krade da ne voli ni jedan posao , da je neodgovorno prema obavezama i sl. Dakle, kao roditelj želimo da kod deteta razvijamo odredene pozitivne osobine .

A šta ako naše nagrade i kazne ne deluju, ako ne postižemo ono što želimo ?
U nekim porodicama nagradivanje i kažnjavanje deteta gotovo uvek deluje a i sami znate da roditelji cija se deca dobro ponašaju i dobro uce tu decu relativno malo kažnjavaju a ako ih i kažnjavaju to su kazne koje upozoravaju a ne one koje nanose uvredu ili fizicku bol.
Ima dece i roditelja kod kojih je to malo teže ; recimo majka sto puta ponavlja svoje zahteve a dete i ne haje, stalno isto neprijatno ponašanje.
Ima ih koji prete batinama ali te batine nikada ne stižu a pretnja uopšte ne utice a ima roditelja koji kažnjavaji dete dosta cesto i dosta agresivno pa opet deca i dalje teraju svoje ; ne odustaju od onakvog ponašanja koje im je pribavilo kaznu.

Onda , kada nastojanja roditelja ne uticu na ponašanje deteta moramo se upitati zbog cega ?
Recimo, možda se dete ponašalo loše zato što nije shvatilo pravilo o kome je rec ( mala deca cesto ne razumeju situaciju u kojoj su se našla vec je pogrešno procene i u osnovi je nesporazum koji treba iskoristiti da bi se ucvrstio odnos poverenja sa detetom a ne da bi se ono odgurnulo od sebe).Nekada deca rade loše stvari iz želje da na sebe skrenu pažnju , da budu glavna ( u osnovi te želje možda je zanemareno dete a može da bude i preterano popuštanje i isticanje, dakle dve suprotne stvari mogu izazvati isto ponašanje. Postoji citav niz loših postupaka kojima deca izazivaju pažnju roditelja i vredno je razmisliti zašto je to tako. Ima roditelja koji deci kupuju skupe poklone ali im posvecuju malo pažnje, svog vremena ili ih nedovoljno uvažavaju. Obicno kažu da nemaju vremena a u stvari nemaju strpljenja , dobre volje a ni znanja o tome da je detetu pažnja roditelja veoma važna stvar , važnija nego skup poklon. Suštinski ta su deca nedovoljno nagradivana u onom psihološkom smislu mada na prvi pogled imaju sve.
Drugo , deca koja su najbolja , najpametnija , najlepša za svoju porodicu kojoj se porodica bezmerno divi imaju šanse da postanu mali egocentrici koji ce svaku priliku da iskoriste da budu u centru pažnje.Takvo dete nece biti srecno u nekoj drugoj sredini gde nece dobijati takvu pažnju , sem ako je svojim nekim kvalitetom stvarno ne zasluži a to je malo teže tako da se takvo dete teško prilagodava i doživljava odbacivanje što još više komplikuje njegovo ponašanje.Deca imaju ograniceno iskustvo i ponekad im treba dozvoliti da prekrše po neko pravilo da bi se uverili da je ono potrebno i korisno.
Dopustite mu da napravi neku malu štetu na necemu što je njemu drago ako ne sluša, cesto je korisnije nego u beskraj ponavljati neko pravilo. Naravno, pri tome roditelji ne smeju da budu osvetoljubivi jer to onda kvari citavu ovu ” pedagogiju ” , vec ga treba jednostavno pustiti da samo izvuce pouku te se tako stvara doživljaj sopstvene odgovornosti. Kod deteta kod koga je uvek neko bdio i nikada samo nije osetilo posledice nekog svog postupka , odgovornost nije njegova vec mamina i tatina.
Takva deca ce i kasnije biti manje odgovorna nego njihovi vršnjaci koji su morali na sebe da se oslone.
Uopšte, stalno mešanje u sve šta dete uradi , nece ga spreciti da pogreši, a može ga spreciti da postane zrela i odgovorna osoba. Deca imitiraju odrasle iz svoje okoline , i ako se dobro zamislimo možemo u nekoj njihovoj lošoj navici prepoznati neku svoju osobinu.Ovakvo razmišljanje nije prijatno ali vredi truda .Ako smo nešto od sebe prepoznali u detetu, bolje da nešto ucinimo dok je još malo da nam ne bi kao omladina tu istinu samo reklo , jer je tada mnogo neprijatnije cuti je . Nekada i sasvim mala umeju da kažu , pa mama isto tako govori i tata tako psuje. Tada je lakše biti pošten i reci : – dobro ja cu prestati , moraš i ti – nego kasnije .
Ako ga kažnjavamo za nešto što vidi kod nas , njegov doživljaj roditeljske nepravde može da bude vrlo dubok .
Dakle,
Decu treba nagradivati da im ucvrstimo samopouzdanje, doživljaj da su u porodici prihvacena , da ih volimo.
Pri tome nagradivanje treba da je umereno i ne smemo zaboraviti da pravo uvažavanje pažnje od strane roditelja imaju za dete vecu vrednost nego skup poklon .Ponekad ih moramo i kazniti . Ako smo razumeli situaciju u kojoj je dete pogrešilo pa zaslužilo kaznu , smanjujemo opasnost da ta kazna bude nepravedna .Kada kažnjavamo treba da mislimo na sledece :Kazna treba da bude toliko blaga koliko je to moguce . Važno je da znamo šta kod našega deteta deluje. Nekad je to mera koja nije nasilna i koja ce da pouci a ne da povredi u prvom redu .Ako nam dete nije ostavilo drugu mogucnost nego kažnjavanje – kaznimo ga bez oscanja krivice . Roditelji koji se posle kažnjavanja izvinjavaju detetu i sebi i detetu cine lošu uslugu. Sledeci put nece imati mogucnosti da zaustave detetovo loše ponašanje.Kazna ne sme da bude osveta roditelja , ni za nevolje koje je toga dana imao na poslu , ni za neprilike koje mu je dete ranije napravilo , jer dete ne može to da poveže tako kao on . Ako nas je dete izbacilo potpuno iz takta onda smo sami krivi što ga nismo ranije zaustavili. Bolje je da izbrojimo do 10 i razmislimo šta dalje, nego da ga tada kažnjavamo. Deca, kojima se roditelji svete kad ih kažnjavaju, mogu da budu teško fizicki ozledena a psihicki ce biti ozledena u svakom slucaju .I konacno nešto što je veoma važno : Detetu treba da bude jasna veza izmedu njegova ponašanja i kazne . Ako kazna sviše dugo traje ( nedelju ili mesec dana) ili je suviše odgodena ( kada se tata vrati sa službenog puta ) onda se ta veza gubi . Mami je možda jasna ali je detetu razlog za kažnjavanje poprilicno izbledneo. Ako je ta veza detetu jasna , kod njega cemo razviti osecaj da je samo odgovorno za ono što mu se dogada pa ce znati da sledeci put može da izbegne takvu situaciju .I u nagradivanju i kažnjavanju moramo biti dosledni. Nedosledan roditelj, koji menja pravila ponašanja prema raspoloženju , za dete je nepredvidiv i ne vaspitava dete onako kako bi sam želeo . Dete se takvog roditelja pre svega plaši ili nastoji da iskoristi momente njegove dobre volje ali i samo postaje nedosledno i ne poštuje pravila .
Dosledan roditelj olakšava razvoj svom detetu i pruža mu priliku da i samo postane osoba u koju možete imati poverenje.

UVEK MILOM – NIKAD SILOM

PORUKE ODRASLIMA
Telesno kažnjavanje dece je neprihvatljivo, narocito kao vaspitni metod – uvek postoji drugi nacin ! Budite dosledni u sopstvenom ponašanju pružajuci tako pozitivan primer detetu.
Pohvalite i ohrabrite pozitivno ponašanje deteta i obratite pažnju na dobre stvari koje dete radi.
Pokušajte da se stavite u položaj deteta i prilagodite svoja ocekivanja uzrastu i razvojnim mogucnostima deteta .
Pružite priliku detetu da iskaže svoja osecanja i razmišljanja.
Dozvolite detetu da izrazi bes, strah, uznemirenost.
Uvek pažljivo saslušajte dete.
Pružite i zatražite objašnjenje za odredeno ponašanje deteta.
Podržite dete da samo iznalazi rešenja za probleme .
Izvinite se detetu ako ste prema njemu nepravicno postupali.
Nikada ne zaboravite da dete ima svoja prava , svoju licnost i dostojanstvo koje uvek treba poštovati.

Ukoliko ništa od ovoga ne pomogne i bes vas ipak preplavi , pokušajte
sledece : Izbrojte do 10 pre nego što ucinite bilo šta zbog cega cete kasnije zažaliti.
Pljesnite dlanom o dlan umesto da udarite dete.
Sklonite dete na sigurno – zamolite ga da se udalji u drugu prostoriju dok vas ne prode trenutni poriv da ga telesno kaznite .Puno uspeha , strpljenja i ljubavi u nenasilnom vaspitanju dece !

AUTORITET RODITELJA

Porodica je sredina u kojoj dete odrasta i izgraduje svoju licnost . Roditelji kao par i kao pojedinci svojim medusobnim odnosima sa detetom odreduju njegov razvoj.

Naši pojmovi o ulozi roditelja uticu i na naš stav prema detetu i na naše postupke s njim . Mada svaki roditelj ima svoj sopstveni stav prema svakom pojedinom detetu u porodici i metodama za podizanje dece , ipak postoje izvesni stavovi koji su prilicno opšti . Preterana zaštita deteta od strane roditelja koja se ogleda u produženom staranju kao da je beba iako dete mnogo toga može samo, u preteranom nadgledanju i kontroli kao posledicu takvog stava javlja se zavisnost kod deteta, nasigurnost , nepoverenje u svoje sposobnosti. Takvo dete traži pomoc, priznanje, pažnju , fizicki kontakt i bliskost sa drugima , slabo je koncentrisano i osetljivo na kritike.
U školi želi posebnu pažnju od strane nastavnika , a socijalno ponašanje je nezrelo i nedostaje mu osecanje odgovornosti , sebicno je i razmaženo. Rezultat toga je da ima mnogo teškoca u društvu i obicno je neomiljeno. Popustljivi roditelji poklanjaju dosta vremena i truda detetu , usvajaju rane ambicije deteta umesto da mu namecu svoje , navode dete da se oseca prihvacenim i jakim i imaju dosta razumevanja za decje slabosti. Ovakvi roditelji mogu imati teškoca zbog ponašanja svoje dece jer im pružaju otpor kada pokušaju da postave odredena ogranicenja. Deca iz ovakvih porodica su snalažljiva , spremna na saradnju, dobro su prilagodena u socijalnim situacijama , pokazuju istrajnost i prihvataju se odgovornosti.
Medutim , ako popustljivost prede u nemarnost , javljaju se teškoce ; dete je sebicno, tiraniše, ocekuje stalnu pažnju , privrženost i usluge. Služi se svim sredstvima , maženjem , tiranisanjem ili prevarom da bi postiglo ono što hoce a kada je samo nemirno je i nesrecno. Potcinjavanje detetu je stav gde se roditeljska ljubav , prirodna i neophodna, cesto pretvara u bolecivu ljubav.Da bi im dete bilo dobro, poslušno, roditelji cesto u ispunjavanju njegovih želja u podmicivanju vide glavno sredstvo. Podmicivanjem roditelji regulišu ono što treba da bude sastavni deo svakodnevnog vaspitanja ( npr. roditelji nude detetu poklon zato što ce otici u samoposlugu , ocistiti cipele, uraditi domaci zadatak i sl. ) . Dete doslovno vlada svojim roditeljima i odnosi se prema njima sa malo ili nimalo poštovanja. Kada roditelji dozvole da nad njima vlada dete , onda ovo dete postaje neposlušno i osetljivo. Ono prezire autoritet, samouvereno je i agresivno, uporno i nebrižljivo.Teško se prilagodava novoj sredini, koja ne trpi njegovu bezobzirnost i samovolju. Dominacija je stav suprotan potcinjavanju. Dominantan roditelj guši slobodu i inicijativu deteta, strog je , preteruje sa zabranama i ogranicenjima , odlucuje o svemu, njegovi stavovi su jedino ispravni i moraju se prihvatiti.
Dete, ciji je roditelj dominantan , je bojažljivo, uctivo , stidljivo, pokorno i osetljivo. Ono nema poverenja u svoje sposobnosti , zbunjeno je i inhibirano.

Odbacivanje od strane roditelja ne mora nužno da znaci otvoreno odbacivanje deteta, kako to mnogi veruju. Ovakvo ponašanje karakteriše se inertnošcu, nebrigom i opštom atmosferom nezainteresovanosti za dete. Cesto prilikom odbacivanja, osecanje krivice kod roditelja toliko je prikriveno pokušajima za kompenzacijom takvog nesocijalnog stava , da se stvara utisak kao da je roditelj suviše brižan prema svom detetu. Odbacivanje od strane roditelja ometa normalno osecanje sigurnosti, potkopava osecanje samopoštovanja kod deteta i stvara bespomocnost i frustraciju. Ovo može trajno da onesposobi dete u njegovom prilagodavanju životu. Kod male dece koja se osecaju odbacenom vrlo su cesti problemi ponašanja u vidu nocnog mokrenja , teškoce u vezi sa ishranom, grickanje noktiju i drugih nervoznih navika.
Kada deca postaju starija javlja se antisocijalno ponašanje u vidu agresije , svireposti, laganja, krade, hvalisanja, iziskivanja pažnje pohvale i bespotrebne pomoci. Odbaceno dete se ne zalaže u školi, dekoncentrisano je i neprijateljski raspoloženo prema društvu i njegovim ustanovama.

PRIHVATENJE predstavlja stav roditelja koji se karakteriše dubokim interesovanjem i ljubavlju za detetom. Detetu se pridaje znacajno mesto u porodici i stvara se topao emocionalni kontakt. Roditelj koji prihvata svoje dete gleda na njega kao na licnost sa osecanjima i poštuje potrebe i pravo deteta da iskaže ta osecanja bila ona pozitivna ili negativna. Spreman je da sluša bez predrasuda detinje izlaganje problema kada se jevi konflikt medu njima. Priznaje potrebu deteta da se odvaja od svojih roditelja i da tako postane nezavisna i samostalna individua. On voli svoje dete bez uslova decak ili devojcica,živahno ili mirno, spretno ili nespretno , ono je njegovo dete .
Emocionalno zreli roditelji teže da stvore nezavisnu individuu i cine sve što mogu da bi ostvarili taj cilj bez obzira na licne žrtve.
Emocionalno nezreli roditelji , nasuprot tome, neuroticno su vezani za svoju decu i trude se da ih formiraju tako da odgovaraju njihovim standardima .
Prihvatanje praceno demokratskim stavom formira socijalizovano , stabilno i veselo dete koje prihvata odgovornost, raspolaže jasnim pojmovima o svojim planovima i ambicijama za buducnost. Da zakljucimo : Posle ljubavi autoritet je najveca potreba deteta . Roditeljski autoritet se sastoji u ovome : Znati šta je dobro za dete kako u fizickom tako i moralnom smislu, odlucno nametnuti svoju volju kada je umesna ; biti energican. Onim roditeljima koji se ustrucavaju da budu odlucni prema svojoj deci , onima koji se boje da ce biti manje voljeni ako deci postave neke zahteve mogu reci da je: Mogucnost da racuna na doslednost svojih roditelja daje deci osecenje sigurnosti i duševni mir. Ako su roditelji nesposobni da budu postojani u svojoj odluci ; ako popuste molbama , dete može biti trenutno zadovoljno ali nece poštovati svoje roditelje i nece se pored njih osecati zašticeno. Deca ce prihvatiti zahteve ako su umesni ali ono što deca ne prihvataju to su zahtevi koji izražavaju samovolju roditelja. I tu je bitna razlika izmedu autoriteta i autoritarnosti , što znaci cvrstu volju da se ne popusti detetu , cak i kada je ono u pravu , samo iz principa . Ovakve krajnosti mogu samo da izazovu revolt kod deteta.

Autoritet se može imati samo pod jednim uslovom :Treba deca da imaju poverenje u svoje roditelje i da ih poštuju.

šk. psiholog :
Vasilije Joknic

Slične vesti