Саветовалиште

Др Ранко Рајовић, стручњак за интелигенцију код деце: Ево како да сузбијете бес и размаженост!

За дечји бес нису крива деца, већ родитељи који су из жеље да им пруже све, пружили им превише

Када бих једном речју морао да опишем најчешћу грешку коју родитељи данас праве, рекао бих презаштићивање.

Наравно, родитељи то раде раде из највеће љубави, али мора се знати граница између заштићивања и презаштићивања, каже Ранко Рајовић, један од највећих стручњака за рани развој интелигенције код деце.

“Мора дете као биолошки организам да се развија, да изађе и на кишу и на ветар и на сунце, па и да падне, да можда огули лактове и колена. Међутим, ви имате родитеље који не дају детету да падне. Управо то је презаштићивање и то је оно што смета развоју детета.”

Последња истраживања показују како је свака нова генерација деце слабија, а као основни кривац се наводи родитељ, и то управо због презаштићивања. Родитељ једноставно не развија биолошке потенцијале детета.

“Жива бића која се не крећу су биљке, оне немају нервне ћелије. Ми смо жива бића за кретање, ми имамо најсложенији нервни систем. Основна карактеристика људи је усправан ход и кретање. Да преведемо, мозак се развија у покрету. Знамо из физиологије да се мозак највише развија до друге, треће, пете, седме и дванаесте године. Поставља се питање шта је главни посао детета. Па да се креће и у том кретању да падне и да се повреди и да научи да се дочека када пада. Ви сада имате чудне ситуације у вртићима и школама, да деца падну као даска, јер њихов мозак није научио раније како да се дочека.”

Као сликовит пример др Рајовић наводи поводац за децу. Оцењује како је користан само у ситуацијама када желимо да контролишемо кретање детета у близини саобраћајница и великих гужви, али никако у парковима.

“Сигурно сте виђали родитеље који децу воде на повоцу, сличном оном као за псе. Питам родитеље шта ће вам то. Родитељи објашњавају да дете када хода с тим мање пада, не развија страх од падања и брже прохода. Па пазите, ако дете не научи да падне с једном, две, три године, када ће научити. Дете мора научити да скаче и прескаче препреке. Природно је да то ради поготово ако може на песку, по лишћу, сену, плиткој води… У том скакању и померању сви мишићи раде, мозак то контролише и праве се нове нервне везе, синапсе и од тога зависи његова интелигенција сутра. Ако му то не омогућите онда ће скакати по кући што може бити опасно. Није посао родитеља да спречи дете у скакању, него да пази да се не повреди”.

Граница између заштићивања и презаштићивања

“Едукација родитеља је јако важна. И дан данас када питам родитеље колико је важна генетика а колико окружење за интелигенцију, мишљења су подељена. Замислите да су родитељи који су јако интелигентни добили сина. Тај син живи пет година сам у соби где нико с њим не комуницира. Да ли ће тај син бити 50 или 30 посто као родитељ. Неће, то дете ће бити ментално заостало. Ту видимо да је окружење важно скоро 100 посто. Онда